U današnjem članku osvrnućemo se na fascinantnu priču o bogu Vidu, poznatom i kao Svetovid, Vit ili Svantovitus, starom slovenskom božanstvu koje je duboko ukorenjeno u srpskoj tradiciji i kulturi.
- Ovaj bog svetlosti i rata, kao i simbol obilja, bio je predmet strahopoštovanja i poštovanja kroz vekove, a čak je i biljka vidovčica dobila ime po njemu, jer joj se pripisuju mistične moći.Legenda o poreklu svetog Vita, kako ju je zabeležio Justin Popović, datira još iz vremena rimskog cara Dioklecijana, kada je dvanaestogodišnji Vit, sin bogatog i neznabožačkog građanina Gilasa, postao mučenik zbog vere u jedinog pravog Boga. Uprkos pritiscima i brutalnim mučenjima, poput batinanja gvozdenim štapovima ili ubacivanja u kazan s ključalim olovom, Vit je ostao nepokolebljiv.
Njegove muke bile su praćene čudima: ruke mučitelja su se osuše, vatru je rashladila anđeoska sila, a Vit je na kraju pobedio čak i lava. Na kraju su on, njegov učitelj Modest i dadilja Kriskentija obesili za mučenje, ali ih je Bog spasao i uzeo kao svete mučenike. Ovaj događaj obeležava se 15. (28.) juna, datum poznat Srbljima kao Vidovdan, koji je duboko utkan u srpsku istoriju i tradiciju.
Vidovdan nije samo verski praznik, već i dan kada se prisećaju važnih istorijskih događaja, naročito kosovske bitke 1389. godine. Prema legendi, ovaj dan je od davnina bio posvećen proroku Amosu, koji je pre više od dve hiljade godina bio poznat kao prorok koji je narodu skretao pažnju s poganskih običaja i lažnih bogova. Hrišćanska crkva na zapadu vezuje datum 15. juna i za svetog Vita, čiji kult je preko katoličkih i ruskih izvora kasnije ušao i u srpsku tradiciju, iako Vit nikada nije bio primarni svetac u pravoslavnoj crkvi.
Zanimljivo je da se mošti svetog Vita nalaze u Pragu, dok su se nekada čuvale u Parizu i Vestfaliji. Ime Vidovdan, prema Vuku Stefanoviću Karadžiću, povezuje se sa datumom pada kosovske bitke, ali njegovo poreklo seže još u paganske običaje starih Slovena. Nemački hroničar Helmold u 12. veku zapisao je da se vrhovni bog severozapadnih Slovena zvao Svetovid, što u prevodu znači “videti” ili “znati” – simbol mudrosti i svevideće moći. Na Kosovu su stari seljaci verovali da na Vidovdan sve vode postaju crvene poput krvi, što dodatno potvrđuje značaj ovog praznika kao simbola žrtve i svetlosti.
- Bog Vid predstavlja i simbol svetlosti, rata i plodnosti. Postojao je i Vidov hram na ostrvu Rigen, mesto gde su se žrtvovale žrtve na kraju žetve. Hrišćani su ovaj kult pokušavali da iskorene rušenjem i paljenjem kipova, ali je Svetovid ostao živ u narodnoj svesti, nazivajući se i Svantovitus. Veliki srpski pesnik Laza Kostić video je u Vidovoj svetlosti “prehrišćansku herojsku svetlost”, koja se kroz narodne pesme i običaje spojila sa hrišćanstvom, stvarajući nepobedivu simboliku svetlosti i junaštva. Takođe, srpski naučnik Nadko Nodilo smatrao je da je vrhovni bog Srba i Hrvata nosio ime Vid i da su mnogi junaci narodnih pesama, poput Miloša Obilića, zapravo personifikacije ovog božanstva.
Prema narodnim običajima, uoči Vidovdana palile su se vatre od slame i suvog granja, koje bi mladići i devojke preskakali uz izgovor “U ime Boga i svetog Vida”. Ova praksa simbolizuje kult sunca i ratničke igre, spajajući svetlost i hrabrost. Takođe, na ovaj dan se iznosila odeća da se “vidi na vetru i suncu”, a preostalo seme iznosilo na sunce kako bi rodilo naredne godine. Vernici su u narodnim verovanjima povezivali i biljku vidovčicu sa proricanjem budućnosti. Devojke su je brale uoči Vidovdana i stavljale pod jastuk, verujući da će im snovi te noći otkriti budućnost i sudbinu. Uz to, ova biljka se koristila kao lek za oči i kao simbol blagoslova.
Jedan od najvažnijih običaja na Vidovdan jeste prisjećanje na kosovsku bitku i junaštvo srpskih ratnika. Tog dana se ne peva ni ne igra, već se poštuju poginuli junaci, kao što su Obilić i Braća Jugovići. Pored istorijskog značaja, Vidovdan je i dan molitve i sećanja na ratnike stradale tokom balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Vernici dele jelo i piće za njihove duše, održavajući tradiciju sećanja i zahvalnosti.
Srpska narodna tradicija takođe priča da se pre Vidovdana ne smeju jesti trešnje, jer se veruje da sveti Vid u zagrobnom životu ne da trešnje onoj deci čije su ih majke jele, a nisu ih podelile sa drugima. Ovaj običaj ukazuje na duboke moralne vrednosti koje se vezuju za praznik i poštovanje prema svetom Vidovdan.
U srpskom narodu, kao i u njegovim verovanjima, bog Vid ostaje simbol nepobedive svetlosti i junaštva, spojene sa poganskim i hrišćanskim elementima, koji se prepliću u složenoj i bogatoj tradiciji. Kroz vekove, Vidovdan je postao više od verskog praznika – on je simbol nacionalnog identiteta, duhovne snage i istorijskog pamćenja koje budi nadu i inspiraciju za buduće generacije.
