U današnjem članku govori se o jednom vrlo aktuelnom i osetljivom problemu savremenog društva odnosu prema starijim osobama, posebno onima koji pate od bolesti poput Alchajmerove bolesti, ali i prema starijim ljudima sa očuvanim umom.
- U poslednje vreme sve češće se može čuti kako život sa starim članovima porodice postaje veoma težak, ponekad čak i opasan. Postoji mišljenje da bi takve osobe trebalo da budu smeštene u ustanove gde se o njima brinu stručnjaci, jer zahtevi nege i pažnje često prevazilaze mogućnosti porodice. Međutim, ta tema je daleko složenija i nije uvek jednostavno suditi ili donositi generalne zaključke, jer svaka porodica ima svoju priču i okolnosti.
Ipak, problem koji se često zanemaruje jeste i situacija u kojoj čak i zdravi, mentalno bistri roditelji bivaju napušteni. Oni ostaju sami, njihova deca odlaze, ne vraćaju se, a komunikacija se svede na retke pozive ili čak potpuno nestane, uprkos tehnologiji i internetu koji danas pružaju mnogobrojne načine da se ljudi povežu. Takvi stariji ljudi nisu nužno u potrebi za finansijskom podrškom, već im je najvažnija emocionalna veza — komunikacija sa decom, unucima, rođacima, sa ljudima kojima su oni posvetili svoj život i ljubav. Međutim, realnost je da mnogo starijih osoba oseća usamljenost i zapostavljenost, čak i kada imaju potomke koji bi, teoretski, trebalo da brinu o njima.
Interesantno je uporediti ovu situaciju sa primerom sa Kavkaza, gde gotovo da i nema staračkih domova, a usamljenih starijih osoba nema. Tamo je običaj da stariji žive sa porodicom ili u neposrednoj blizini, i uvek je neko od rođaka sa njima. Oni su poštovani i uvažavani, i to je deo njihove tradicije i kulture. Nasuprot tome, u mnogim savremenim društvima vidimo gubitak poštovanja i pažnje prema starijima. Mnogi mladi ljudi ne žele ni da čuju savete ili mišljenja roditelja, smatraju ih zastarelim ili nerazumejućim za današnji tempo života i nove tehnologije. Postavlja se pitanje — zašto je danas toliko starijih ljudi koji nisu potrebni svojoj deci? Gde je nestala pristojnost, čovečnost, saosećanje i ljubaznost?
- Ove dileme naročito su dirljive u svetlu reči poznate glumice Irine Muravjove, koja je iskreno govorila o svojim brigama vezanim za starost. Ona ističe koliko je važno da se stariji ljudi ne ostavljaju sami, čak i kada se čine kao teret. Irina priznaje da se plaši da bi zbog bolesti ili promena u raspoloženju mogla biti teška svojoj deci, ali joj je najvažnije da je ne napuste, da bude deo porodice, čak i ako to znači samo da sede mirno u uglu i malo jedu. Njena iskrenost osvetljava univerzalnu ljudsku potrebu za pripadanjem i podrškom, naročito u najranjivijim životnim fazama.
Mnogi stariji ljudi zapravo ne žele da budu daleko od svoje dece i unuka. Često to negiraju kako ne bi opterećivali svoje najbliže ili da ne bi izgledali kao teret, ali duboko u sebi osećaju potrebu za blizinom porodice. Pitanje koje ostaje jeste da li je moguće pronaći kompromis — da stariji ljudi ne moraju da žive zajedno sa svojom decom, ali da budu u njihovoj neposrednoj blizini, gde bi se osećali povezano i voljeno.
Savremeni način života, brz tempo i udaljenost često prave barijeru između generacija. Iako postoji mnogo tehničkih načina za održavanje kontakta, ništa ne može zameniti ličnu prisutnost, toplinu razgovora uživo i dodir ruke. Ova praznina i distanca mogu duboko uticati na psihičko i emocionalno zdravlje starijih osoba, što dodatno komplikuje njihovu situaciju, posebno ako se bore sa bolestima koje zahtevaju pažnju i razumevanje.
Za kraj, važno je podsetiti se na osnovne vrednosti koje bi trebalo da budu temelj svake porodice — ljubav, poštovanje, strpljenje i razumevanje. Starost nije kraj života, već faza koja traži posebnu brigu, ali i zahvalnost za sve što su stariji uložili i dali svojim porodicama.
U svetu gde se tradicionalne veze često raskidaju ili slabe, treba tragati za načinima da stariji ljudi ne budu zaboravljeni, da njihova prisutnost i mudrost budu deo svakodnevnog života, i da im se pruži dostojanstvo koje zaslužuju.Ova tema nas podseća da su ljudskost i bliskost nezamenljive vrednosti, i da će pravi odgovor na probleme starosti i usamljenosti uvek biti u toplini porodice i međusobnom poštovanju svih generacija.
