U današnjem članku donosimo potresnu priču o ženi koja se suočila sa bolešću za koju mnogi veruju da pogađa isključivo starije ljude.
- Alchajmerova bolest, poznata po svom podmuklom i postepenom oduzimanju pamćenja i ličnosti, ponekad se može pojaviti mnogo ranije nego što očekujemo. Jedan takav slučaj je priča Samante Voker, 45-godišnje žene iz Kalifornije, koja je pre nekoliko meseci saznala da boluje od ove teške neurodegenerativne bolesti.
Samanta nije odmah povezala zabrinjavajuće simptome sa nečim ozbiljnim. Dugo je pokušavala da racionalizuje ono što joj se dešava, vezujući svoje probleme sa pamćenjem za menopauzu, stres ili umor. Međutim, kako su se simptomi pogoršavali, nije više mogla ignorisati ono što je njeno unutrašnje osećanje već slutilo – nešto duboko nije bilo u redu. Njena svakodnevica postala je zbunjujuća i ispunjena prazninama. Zaboravljeni razgovori, gledanje istog filma dva dana zaredom bez sećanja na prvi put, kao i gubitak toka misli usred rečenice, postali su deo njenog dana.
Budući da joj je majka takođe bolovala od Alchajmera, Samanta je nosila genetski teret straha. Kada su simptomi postali ozbiljniji, odlučila je da potraži stručnu pomoć. Nakon niza testova i pregleda, uključujući neuropreglede i snimanja mozga, dočekala je ono čega se najviše pribojavala – potvrdu dijagnoze. Iako je odgovor konačno bio pred njom, nije dočekan sa olakšanjem. Umesto toga, osećala je šok, tugu i zbunjenost.
Posebno je frustrira činjenica da nije odmah dobila sve potrebne informacije od svog lekara. Umesto da bude vođena kroz proces razumevanja bolesti, bila je prinuđena da sama traga za znanjem, oslanjajući se na internet kako bi pronašla najnovije i najpouzdanije informacije. To ju je, kako kaže, dodatno uznemirilo jer je očekivala više empatije i podrške.
- Ipak, najteži deo svega bila je pomisao na porodicu. Majka sedamnaestogodišnjeg sina, Samanta je morala da se suoči s gorkom istinom da će njen sin, dok još nije ni zakoračio u odrasli život, morati da posmatra njeno postepeno nestajanje. Pomisao na partnera koji će joj biti svedok u toj borbi, a potom ostati sam, dodatno je razarala iznutra. U trenucima duboke tame, razmišljala je čak i o eutanaziji, ne iz sebičnosti, već iz želje da zaštiti svoje bližnje od patnje koju bolest nosi.
Uprkos svemu, Samanta je pronašla snagu u svakodnevnim stvarima. Porodica, pas, prijatelji i sitni trenuci sreće postali su njeni stubovi oslonca. Odbacila je misao o predaji i odlučila da živi svaki dan sa smislom, koliko god može. Zna da prognoze nisu optimistične – prosečan životni vek nakon dijagnoze Alchajmera iznosi osam do deset godina, ali ponekad i više. Međutim, brojke su za nju samo pozadina – ono što je zaista važno jeste kvalitet preostalih godina.
Ne beži od istine, niti pokušava da uljepša stvarnost. Svesna je da stigmatizacija dolazi sa dijagnozom. Ljudi u njenom okruženju se distanciraju, kao da je već izgubila ono što jeste. Neki je, kako kaže, gledaju kao dete, sažaljevaju je i ne tretiraju kao odraslu osobu. To ju je posebno povredilo jer, uprkos bolesti, još uvek se oseća kao potpuna i prisutna osoba.
Samanta danas šalje jasnu poruku: “Još sam ovde. Ne nestajem tek tako. Ne gledajte me kao nekog ko je već izgubljen. Želim da me vidite i poštujete onakvu kakva jesam.” I dok se njeno pamćenje možda postepeno briše, ono što ostaje snažno jeste njena volja, njena emocija i sposobnost da voli i bude voljena. U njenoj borbi ogleda se tiha, ali neizmerno hrabra snaga – snaga žene koja se ne predaje, već svaki dan živi s namerom da ostavi trag, ma koliko neizvesna budućnost bila.
Ova priča nije samo o bolesti, već o ljudskom dostojanstvu, ljubavi i borbi da život, čak i kada postane težak, zadrži smisao i vrednost. U tišini bolesti, Samanta pronalazi svoj glas i svoju istinu, nadajući se da će možda baš njena priča pomoći drugima da bolje razumeju – i bolest, i ljude koje ona pogađa.
