U današnjem članku donosimo vam priču žene katoličke veroispovesti koja je, obuzeta tugom zbog prerane smrti oca i strahom za zdravlje svoje majke, odlučila da utehu potraži na mestu koje nikada ranije nije posetila.
- Putovanje koje je započelo kao čin očaja, završilo se kao duhovno preobraženje koje joj je promenilo život iz korena. Snaga vere i molitve pokazala joj je da čak i u najtežim trenucima, postoji nada.
Žena priznaje da je godinama razmišljala o poseti manastiru Svetog Vasilija Ostroškog, ali je to stalno odlagala. O manastiru je mnogo čula – i od poznanika, i preko oglasa agencija koje organizuju verska putovanja. Međutim, tek kada je njena majka dobila ozbiljnu dijagnozu – zakrčenje krvnog suda na vratu, uz upozorenje lekara da je operacija rizična i može izazvati infarkt – odlučila je da se konačno zaputi ka Ostrogu.
Emotivno slomljena, još uvek nepomirena sa smrću oca koji je preminuo iznenada i bez prethodnih znakova bolesti, osećala se potpuno izgubljeno. Bila je sama, bez mnogo istinske podrške, osim tetke i njene porodice. Ljudi su je okruživali, ali je imala utisak da im nije iskreno stalo do nje. U tom očaju, jedino što je želela bilo je da njena majka ostane uz nju – da ne mora još jednom da prođe kroz gubitak voljene osobe.
U tom trenutku, sestra joj je neočekivano predložila da zajedno odu na more, i usput da posete manastir. Osećala je da je to Božji znak, jer njena sestra nije ni znala da ona već dugo želi da poseti Svetog Vasilija. Povod sestrinog predloga bila je rođendanska simbolika – njena ćerka je rođena upravo na dan tog sveca. Spoj okolnosti, susret vere i porodice, pokrenuo je lavinu emocija u ženi.
- Otišle su zajedno, i već na početku puta dogodilo se nešto neobično. Ujutru su trebale ustati rano kako bi uhvatile autobus za manastir, ali ni ona ni sestra nisu se probudile na vreme. Sat nije zazvonio, iako su ga navile. U poslednjem trenutku, sestra ju je uznemireno probudila, i nekako su uspele da se za samo nekoliko minuta spreme i stignu na prevoz. Kasnije im je sestra ispričala da ju je probudila ptica na prozoru, što se nikada ranije ni kasnije nije dogodilo. Žena je tada prvi put osetila da nevidljive sile pomažu onome ko je rešio da se otvori Bogu.
Kad su stigle blizu manastira, žena je počela nekontrolisano da plače. Suze su tekle bez ikakvog racionalnog razloga, a ona ih nije mogla zaustaviti. Bilo ju je stid, pokušavala je da se obuzda, ali je emotivni naboj bio prejak. Kada je konačno zakoračila unutar manastira, sve se promenilo. Osetila je potpuni mir, neobjašnjivu lakoću, kao da je neko skinuo teret sa njenih ramena.
Iako nije poznavala pravoslavne običaje, budući da je katolkinja, sve je prošlo u najboljem redu. Sa iskrenošću u srcu, molila se za zdravlje majke, za obnovu ljubavi sa tadašnjim dečkom, i za svoj unutrašnji mir. U danima nakon povratka, život joj se, korak po korak, počeo menjati.
Sa momkom se pomirila, iako su se kasnije ponovo razišli. Shvatila je da je i to deo Božjeg plana – ako su jedno za drugo, putevi će im se ponovo spojiti. Najveći blagoslov je, međutim, usledio kada su lekari, koji su ranije bili izričiti u potrebi za operacijom, iznenada promenili mišljenje. Majci je rečeno da stanje nije toliko opasno, i da nije došlo do pogoršanja već dve godine, pa samim tim operacija nije neophodna.
Lekar koji je prethodno insistirao na hitnoj intervenciji sada je preporučio samo lekove. Majka se oseća dobro, stabilno je i pod kontrolom. Za ženu, to je bilo jasno čudo Svetog Vasilija – znak da je njena vera nagrađena. Doživela je duhovno buđenje i spoznala da Isus nikada ne daje više nego što čovek može da podnese. Sve teškoće, veruje ona, nisu kazna, već poziv – poziv da se približimo Bogu.
Na kraju, iz srca je uputila zahvalnost Bogu i Svetom Vasiliju, jer joj je pruženo olakšanje, snaga i nova nada. Ovo iskustvo ostaviće trajan pečat na njen život, i biće dokaz da duhovna snaga može da pomogne i onda kada medicina izgubi veru.
