U današnjem članku pratimo život Kristine Kristi De Garis, žene koja je godinama bežala od mesta, ljudi i delova same sebe.
- Iako je verovala da će se selidbom u ruralni deo Škotske konačno osloboditi haosa koji je pratio njen život, realnost ju je brzo suočila sa problemima koje nije mogla da izbegne. U tihom i mirnom okruženju, bila je primorana da se pozabavi rasizmom, sopstvenim traumama, nedijagnostikovanim ADHD-om, borbom sa zavisnošću i izazovima majčinstva.
Kristina je u prirodi i kroz zanat zidanja suvih zidova pronašla prostor da posmatra život na drugačiji način – tih, promišljen i njen sopstveni. Danas, kao spisateljica, fotografkinja i zidarka sa prebivalištem u Škotskoj, živi u jedinstvenom porodičnom aranžmanu sa svoje dvoje dece i dvojicom bivših muževa, u kući u kojoj su svi zajedno pod jednim krovom. Ovaj izbor joj je doneo olakšanje u svakodnevici, iako mnogi smatraju da je takav život neobičan.
Kristina je ispričala kako oni, zajedno sa decom, dele četvoročlanu kuću sa šljunčanom okućnicom u ruralnom području. Svakodnevni život nosi male izazove, kao što su gužve u kupatilu, prepirke oko toga ko je popio poslednju kafu ili ko će otići do pošte ujutru. Uprkos tome, Kristina naglašava da je to bolji izbor za nju i njenu porodicu.
Prvi brak sklopila je sa 21 godinom, ubrzo nakon rođenja prve ćerke, a nekoliko godina kasnije usledio je razvod. Drugi brak doneo je još jedno dete, ali i dalje je bilo teško uskladiti sve obaveze. Kupovina zajedničke kuće donela je pokušaj stabilnosti, ali su se na kraju i Kristina i drugi muž razveli. Ipak, zbog finansijskih razloga odlučili su da nastave život pod istim krovom, svako zauzevši svoj deo kuće, a deca su zadržala svoje sobe.
- U tom aranžmanu nije nedostajalo napetosti, kao što su poznate prepirke oko čišćenja, trošenja novca i roditeljskih pristupa, ali i neugodna bliskost bez romantike koju Kristina iskreno opisuje. Iako je postala neformalni vođa kućnih poslova – kuvala je, čistila i radila puno radno vreme – shvatila je da će joj život biti lakši ako se i prvi bivši muž, koji je tada bio u finansijskim teškoćama, useli kod njih.
Kristina se našalila da je njen predlog drugom bivšem mužu bio prava fantazija: više vremena, više pomoći, manje stresa, manje nereda, manje svađa. S njim je razgovarala, deca su bila oduševljena, i ubrzo su zajedno pronašli novi ritam i ravnotežu.
- Iako je atmosfera u kući postala lakša, naravno, nije bilo bez tenzija. Posebno u kuhinji, gde je Kristina odlučila da više neće kuvati dok bivši ne nauče osnove pripreme hrane. Iskreno priznaje da to nije prošlo kako je očekivala – bila je nerazumna, impulsivna i sebična, ali s vremenom su obojica bivših muškaraca počeli da se uključuju u kućne obaveze.
Podela poslova nije se zaustavila samo na kuvanju. Jedan od bivših redovno usisava stepenice vikendom, drugi čisti donje kupatilo, dok Kristina, iako ponekad zaboravlja na pranje veša, zna da će ga pronaći suvim i složenim. Mašina za suđe se često isprazni pre nego što ona i primeti da je uključena.
Najvažnije, Kristina ističe, jeste što njene ćerke odrastaju uz primer pravedne podele kućnih poslova i zajedničkog rada. Ova porodica nije idealizovana, nije ni „sitkom“, ni svetiteljka zajednica. Oni su tri odrasle osobe koje se trude da odgajaju dve devojčice i da žive u skladu, jer je bolje slagati se nego zapaliti sve oko sebe ili sagoreti u usamljenosti.
Kristina Kristi De Garis pokazuje kroz svoj život da je porodica – čak i kada je neobična i složena – mesto gde je moguće pronaći snagu, podršku i mir, ako svi članovi zajednice pokažu razumevanje, spremnost na kompromise i odgovornost. Njen primer osvetljava koliko je važno biti iskren prema sebi i drugima, prihvatiti svoje mane i nesavršenosti, i graditi život u kojem svako ima svoj prostor, ali i svoj deo obaveza.
Na kraju, Kristinin životni put govori o hrabrosti da se suoči sa sopstvenim demonima i potraži svoje mesto u svetu, ali i o važnosti porodičnih veza koje mogu imati različite oblike – ponekad nepredvidive, ali uvek autentične i pune ljubavi i podrške. Njena priča nosi snažnu poruku da se istinski mir i sklad ne nalaze u bekstvu, nego u prihvatanju, zajedništvu i prilagođavanju na nove okolnosti.
