U današnjem članku donosimo priču o ženi koja je, sasvim neočekivano, pronašla ne samo nove životne uvide već i karijeru na mestu koje mnogi i dalje gledaju sa skepsom nudističkoj plaži.
- Helen Beriman, 47-godišnjakinja iz Velike Britanije, prvi put je kročila na ovakvu plažu iz čiste znatiželje, vođena i ljubavlju prema suprugu koji je već godinama bio deo naturističkog pokreta. Ono što je isprva bio samo ispit granica komfora, pretvorilo se u duboko lično iskustvo oslobađanja.
Na početku svog puta, Helen priznaje da joj je bilo krajnje neprijatno. Imala je utisak da je svi posmatraju, analiziraju, da se svaki detalj njenog tela procenjuje. Međutim, ubrzo je shvatila da je istina potpuno drugačija. Na nudističkim plažama, kako kaže, vlada opuštenost i prihvatanje. Niko ne mari za celulit, bore, opuštenu kožu ili telo koje nije u “idealnoj” formi. Upravo ta suprotnost očekivanom navela ju je da se istinski poveže sa tim načinom života.
Sudbina je umešala prste kada je preko prijatelja koji je radio u naturističkom kampu dobila ponudu za posao. Bio je to kafić smešten tik uz nudističku plažu na jugoistoku Španije. Jedini uslov bio je da se svi zaposleni uklope u filozofiju mesta – bez odeće, izuzev radne kecelje iz higijenskih razloga. U početku joj je bilo čudno nositi samo kecelju, ali kako su dani prolazili, i taj osećaj je nestao.
Upravo taj trenutak prihvatanja sopstvenog tela bio je, kako Helen kaže, transformativan. Prestala je da doživljava svoje telo kao neprijatelja i naučila da ga poštuje. Više nije bilo razmišljanja o “manama” – grudi koje nisu kao nekad, stomak koji nije ravan – sve je to postalo deo njenog identiteta, bez srama.
- Ipak, kako napominje, nisu svi posetioci na istom stepenu svesti i samokontrole. Ponekad se desi da pojedini muškarci, naročito mlađi ili oni koji dolaze prvi put, ne uspeju da obuzdaju telesne reakcije. Neki pokušavaju da sakriju uzbuđenje prekrštanjem nogu ili prekrivanjem peškirom, dok drugi jednostavno legnu na stomak. Iako su takve situacije neprijatne, Helen ih dočekuje s dozom razumevanja i diskretnosti.
Najnezgodniji trenutak doživela je kad je jednom gostu posluživala espreso i u tom trenutku ugledala ono što nije želela. Umesto da reaguje burno, jednostavno je upitala da li želi dodatni peškir. Time je pokazala da nema potrebe za sramom, ali ni za ignorisanjem očiglednog, te da je diskretno rešavanje situacije najvažnije u ovakvim sredinama.
- Ono što najviše želi da istakne jeste da nudizam nije sinonim za razvrat. Golotinja, tvrdi, ne mora imati nikakvu seksualnu konotaciju. Ljudi dolaze sa partnerima, decom, starijim članovima porodice – i svi se ponašaju prijateljski i s poštovanjem. U tom okruženju niko ne gleda vaše telo – svi vas gledaju u oči. Takva vrsta kontakta, kaže, donosi mnogo dublju povezanost i osećaj pripadanja.
Helen veruje da bi svako, barem jednom u životu, trebalo da iskusi kako je to skinuti ne samo odeću, već i društvene slojeve stida, očekivanja i samokritike. Upravo tada dolazi istinska sloboda – kada zavolite svoje telo bez potrebe za šminkom, filterima i idealizovanim prikazima koji nam se svakodnevno nameću.
Njen život se, zahvaljujući toj plaži, potpuno promenio. Naučila je da ne traži nedostatke, već da posmatra svoje telo kao dom, nešto što treba negovati i voleti. Ističe da samopouzdanje nije u izgledu, već u prihvatanju, i da žena može biti prelepa i kada je potpuno ogoljena, i fizički i emocionalno.
Ako se i desi da neko ne zna da se nosi sa svojim emocijama ili telesnim impulsima, to nije razlog za osudu, već za mirnu reakciju i poštovanje granica. Helen sa ponosom zaključuje da pomaže ljudima da se vide onakvima kakvi zaista jesu – bez maske, bez pretvaranja i bez straha.
